Obecanje ludom radovanje

Lagali su me. Roditelji. Majka. Rekli su da ne postoji verovatnoća da neko ne ispuni obećanje. Da je reč jača... pa jača od bilo čega. A svakog dana, ljudi oko mene mi daju novi primer, svakog dana je taj primer još verodostojniji od prethodnog da reč više ništa ne znači. Sad svako može sve da kaže. I sve je dozvoljeno. Verovatno sam ostala negde u glavi i srcu još uvek dete, na jedan nacin koji ovde retko ko razume. Volim da osetim iskrenost nečijih reči, da se setim kako je to osloniti se na nekoga, osećati apsolutnu sigurnost. Sada više nisam sigurna ni u sebe. Kako bih mogla da se oslonim na nekog drugog. Obično, ljudi, neki prolaznici kroz moj život me prijatno iznenade svojim stavom i odgovornošću prema sopstvenoj reči. Zatim, počinjem da se pitam zašto nisam okružena takvim ljudima. Da li je problem u meni? Nemoguće je da nije u meni problem. Javlja se sumnja, koja na svojstven nacin uzima danak, čineći me još nesigurnijom. Ali, nekako, entuzijasta sam. Ipak.